Home / ŽIVOTNI STIL / PORODICA / Priča jedne mame – a znamo je sve mi koje imamo kćerke

Priča jedne mame – a znamo je sve mi koje imamo kćerke

U poslednje vreme, tenziju u našoj kući stvara pitanje – izbora. Naime, moja trogodišnja kćerka odlučila je da sama bira odeću, obuću, frizuricu, šta će da jede, sa kime će da se igra… i sve je u redu kada je poslušate.

Međutim, moja živahna, nezavisna, živa devojčica prvi put nailazi i na prepreke i sada uči da bude uvređena. Spoznajući granice, počinje da se duri i da izražava nezadovoljstvo time što nije sve onako kako je ona zamislila. I sve je to u redu, počinje odmeravanje snaga, ona saznaje dokle može da ide sa svojim zahtevima. Spoznaje ko je ona u stvari i šta je svet koji je okružuje.

Svaki roditelj priželjkuje upravo to – da njegovo dete nauči šta voli ili ne voli, šta želi i ne želi. To je klica budućeg osamostaljivanja i razvijanja sposobnosti da u zrelijoj fazi donosi ispravne odluke.

Ali, problem u ovoj fazi je to što je morate naučiti da pravilno izabere, što podrazumeva učenje i neispunjavanje njenih želja. Treba joj objasniti da ne može izaći u park u letnjoj haljinici koju obožava jer je novembar i ne može ručati samo čips, iako i njega obožava. Dakle, navesti je da sama izabere ono što će nju usrećiti a biti u skladu sa roditeljskim očekivanjima, može da bude naporan proces.

Pravi put nikada nije najlakši ili lako ne znači uvek bolje za našu decu

Potrebno je mnogo strpljenja i upornog ponavljanja u ovoj fazi.

Pre nekoliko dana odlučila je da se sama obuče i pojavila se u haljinici, zamolila sam je da ipak uzme ono što sam joj odabrala i objasnila da je hladnije i da sada treba da nosi duge rukave i topliju obuću. Nakon desetak minuta, iskrsla je u kostimu za Noć veštica i srećno uzviknula: „Mama, ovo ima rukave a pronašla sam i čizmice! Ovo je dobar izbor, je l da!“

Zastala sam iznenađena, priznajem da sam htela da podviknem: “Ne možeš izaći u smešnom kostimu veštice, svi će nas gledati!“.  Ali nisam. Rekla sam: „Znaš? U pravu si! Ima rukave. Je li ti udobno? Da? U redu, idemo onda.“ I otišle ​​smo.

Neću lagati, bilo mi je teško jer nisam htela da hoda okolo u smešnom kostimu, želela sam da se normalno obuče. Ali, kao njena majka, odlučila sam da i sama biram – šta želim da je naučim, koje vrednosti treba da usvoji i koliko ja na to mogu da utičem.

Koje lekcije su važne?

ZAŠTO bi trebalo da me brine to što je moja kćerka kombinovala čudnu odeću – po opšteprihvaćenim standardima, za koje me inače nije briga – ako je ona birala, ponosna je na sebe i misli da je uradila pravu stvar jer je srećna? Možda uči da bude nezavisna, kreativnija, hrabrija i neće je sputavati društvene norme.

ZAŠTO me zanima da li joj je kosica svezana u rep, puštena, u pletenicama, sa trakom ili bez, dok je čista? Ako je srećna i zadovoljna – i ja sam.

ZAŠTO da je prisiljavam i vučem na rođendane, u igraonice, dečju biblioteku, ako bi ona radije kod kuće crtala? Jednostavno možemo sve to uraditi kada je raspoložena.

ZAŠTO da insistiram na tome da mi objasni uznemirenost ili nervozu, a svesna sam da joj treba prostor kako bi spoznala svoje emocije? Doći će kod mene kad bude spremna i moram da verujem u to.

ZAŠTO mi je stalo da se komadi slagalice uklapaju pravilno iako su neki pogrešni? Ako nju to ne uznemirava a još se igra – bolje da budem strpljiva.

ZAŠTO bi me bilo briga ako se njene čarape ne poklapaju? Čarape su nebitne.

Stvar je u tome što – moja kćerka nije moj projekat.

Stvar je u tome što – moja kćerka nije nagrada kojom treba da se hvalim.

Stvar je u tome što – moja kćerka nije moja imovina.

Stvar je u tome što – moja kćerka nije ja. Ona je ona.

Shvatila sam da dozvoljavajući njoj izbor dozvoljavam ga i sebi. Biram da je učim zaista važnim stvarima u životu, a odeća i frizura to nisu.

Biram da je naučim:

… da je teško raditi ono što je ispravno, jer se uvek bolje osećamo ako ne grešimo.

… da govori za one koji to ne mogu.

… da bude dobra prema drugima, i da ne očekuje nagradu.

… da bude ljubazna bez razloga.

… da otvori srce i um drugima, voleće je i neće je se plašiti.

… da je život težak ali naporan rad uvek biva nagrađen.

… da voli sebe.

Odlučila sam da ne obraćam pažnju na sitnice, da je ne menjam jer društvo smatra da je nešto „normalno” ili “lepo” – to nije uvek istina.

Ako ste dobra osoba, u srcu i duši – imate ono što je potrebno da bi ovaj svet bio bolji.

Tome želim da naučim svoje dete – a ja sam najbolji učitelj jer sam mama i jer je volim.

About admin

Check Also

Kad pročitate ovu dirljivu priču o ocu i sinu PROMIJENIĆE vam se ŽIVOT!

Ovo je samo kratak podsetnik za sve koji naporno rade. Ne smemo dozvoliti da vreme …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Translate »